Piše: Ante Mula/liberal.hr
Sve je ustvari počelo referendumom o ulasku u EU na kojem san glasa protiv. Ljudi su me čudno gledali kad san govorija da mi ulaskom u EU možemo samo izgubit, dobit malo i ništa, a i to šta dobijemo će bit više na neki način prisila nego naša dobra odluka. Ismijava san likove koji su svoj razlog glasanja protiv branili “argumentima” ko šta su “mi ćemo bit njihovo roblje”, “oni će nama otet suverenitet”, “Hrvatska će izgubit teritorij” i masu takvih primitivnih i blesavih razloga za glasanje protiv. Ti “argumenti” nisu imali smisla. Moj jedini argument je bija taj da mi nismo spremni na ulazak u EU.
Posli se to pokazalo istinitim jer uvik kaskamo za Europom i stalno plaćamo neke penale i kazne, non stop nas upozoravaju na nešto ko da smo dvogodišnji nestašni dječačić. Sve šta smo potpisali pri ulasku je potpisano sa figom u džepu, sve šta smo pregovarali bilo je samo radi forme, ne radi sadržaja. Išli smo na fintu da ćemo mi zajebat EU, a oni će nas financirat kad uđemo. Naravno, dogodilo se obrnuto, zbog naše nesposobnosti, neinteligencije i nekvalitete mi financiramo EU jer uplaćujemo u proračun puno veću svotu novaca nego šta iz njega izvlačimo.
Finta zajeba nije prošla, a kroz povijest smo je uvik koristili. Sve smo radili da ništa ne radimo i najbolji smo bili u destrukciji. Kad malo bolje razmislin, Hrvatska je najviše unaprijeđena kad je bila “okupirana”. Sve šta imamo u civilizacijskom smislu kod nas je uvezeno iz vana. Ceste su radili “osvajači”, škole, bolnice, ustanove svakog tipa…Nama su Austrijanci, Mađari, Talijani i Francuzi u stvari nametnili progres i prosperitet, a mi smo se tome stalno opirali. Uvik smo to gledali zajebat, privarit, ne platit, uništit.
I dosad nam je uvik išlo. Svako carstvo, svaka vlast, svaka država koja je imala Hrvatsku u svom sastavu se rasula.
Nije prvi put da u svojim tekstovima spominjen Meštra, izmišljenog lika iz Smojinog Velog Mista pa bi ga spomenija opet. Postoji tako jedna scena u toj seriji di inžinjer Duje, osnivač Hajduka, raspravlja s Meštrom oko ponude fašista da Hajduk igra u serie A, elitnom rangu talijanskog nogometa. Ponuda je bila izdašna. Nudili su Hajduku tako izgradnju novog, modernog stadiona, plaćene troškove sudjelovanja u ligi i još puno manjih pogodnosti i Meštar je ozbiljno razmatra prihvaćanje ponude iz jednog razloga.
Reka je: “Jebe nan se, mi ćemo prihvatit, al neka nam prvo naprave stadion. Za napravit stadion triba par godina, dotad će se fašisti raspast, oni će otić, a nama će ostat novi stadion.” Vrhunski zajeb! Po našim standardima genijalna ideja.
Tako smo se ponašali sa svakom vlašću. Daj ti uloži, al ne da je tvoje. Ti nama napravi, a mi ćemo bit gazde. Naravno da je tako uvik dolazilo do sukoba, al nama su na kraju ostajale ceste, pruge, luke, škole…a države, države bi vrag odnija. Tako su kroz povijest Hrvati opstajali, vrhunski zajebi.
Nekad čak razmišljan na način da smo zbog toga i opstali. Pošto smo jako mali, nismo baš nešto pametna nacija, pogotovo nismo školovana nacija, da bi opstali, majka priroda nam je tribala nešto i darovat, a nama je darovala to da smo vrhunski zajebi. Dala nam je taj gladni nagon da bi i svoju mater zajebali bez imalo srama, dapače, u Hrvatskoj je lik koji zna dobro zajebat i izvarat ugledni građanin i viđen čovik.
Majka priroda nam je dala superpower. Neki imaju superpower inteligencije, neki školovanja, neki ratovanja, a mi Hrvati, naš superpower je prevara, zajeb, brokva ili poznatiji još ko vlaška furbarija ili internacionalno nazvan street smart.
Legenda kaže da nema toga koga mi zajebat ne možemo i da nam je toliko istančan osjećaj za zajeb i prevaru da smo uspili tom svojom sposobnošću sjebat i najveće sile u povijesti. Mi, Hrvati, smo superjunaci zajeba!
I sad, sve je bilo OK dok nismo imali svoju vlast, svoju zemlju, svoje poreze, svoje zakone…E, al došlo je do toga da je Hrvatska sad naša. Nakon 1.000 godina opet je u našim rukama, a superpower zajeb sad iz Božjeg dara prelazi u prokletstvo.
Hrvati sad jedu sami sebe. Događa nam se stvar ko Supermanu da mu je jedina slabost na planetu na kojem je svemoćan, ali i otuđen i usamljen, dio njegovog doma, jedina stvar ostala od njegovog planeta, a to je kriptonit. Hrvati su sami sebi kriptonit! Al jebi ga, o kriptonitu ne volimo vodit racuna, o tome nevalja pricat, mi smo ipak najjači pa da završimo onda ovaj tekst u dobrom duhu, ja ću napisat i jedan pozdrav svojoj domovini. ŽIVILA MI HRVATSKA, ZEMLJO SUPERJUNAKA I VRHUNSKIH ZAJEBA!