Piše: Teofil Pančić/RSE
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Neko neupućen u finese balkanske politike i parapolitike pomislio bi da Srbija možda ima neki poseban istorijski problem sa Švjcarskom, neko specifično opterećenje, neke osobito traumatične „stare račune“. Na drugoj strani, ta misao je otvoreno apsurdna: zar sa Švajcarskom?!
Razume se, odgonetka je negde drugde. U toj reprezentaciji igra nekolicina fudbalera etničkih Albanaca poreklom sa Kosova i drugih krajeva bivše Jugoslavije. Ako se sad pitate „kakve to veze ima sa bilo čime“, pročitajte prethodnu rečenicu iznova, s razumevanjem, to jest „s podrazumevanjem“ u autentičnom stilu gore spomenute balkanske parapolitike kao politike simbola. U njoj figura neprijatelja igra presudnu ulogu, a neprijatelj je kolektivno biće, i ume da se pojavi i na naizgled dosta čudnim i neočekivanim mestima. Recimo, u fudbalskoj reprezentaciji malene centralnoevropke konfederacije koja izbegava da učestvuje u ratovima.
Znamo šta je posle bilo na terenu: Srbija je povela, pa na kraju izgubila, golove su joj dali upavo dvojica etničkih Albanaca, obojica ih proslavivši na način koji je bio neka vrsta manifestacije neke političke poruke, i sada svi o tome imaju šta da kažu, naročito strana koja je utakmicu izgubila. Ne bi to bilo ništa neobično, samo da nije bilo one „predigre“ s Vučićem. Fudbaleri, ma kakvi da su, mogu imati svoje ideje o tome šta je prikladno kao javni čin, i te ideje ne moraju biti naročito sofistifikovane. U ovom slučaju, reklo bi se, ponašanje one dvojice Švajcaraca kosovskih korena trebalo bi da je veći problem za Švajcarsku nego za Srbiju. Ali, od političara, da ne kažemo baš državnika, očekuje se sasvim drugačije rezonovanje i ponašanje, iz mnogih podrazumevanih razloga. Oni nisu mladići od dvadeset i koju godinu, useljeničkih korena i skromnog obrazovanja, i oni ne predstavljaju samo sebe, nego i zemlju koju vode.
Ipak, aktuelni predsednik Srbije ne misli da se na njega odnosi ova vrsta samorazumljive obaveze da se bude u svakom trenutku i na svakom mestu iznad trivijalnosti i niskih strasti. Naprotiv, svaki mu je povod dovoljno dobar da se javno prepusti ispoljavanju svog nikada neprevladanog mentaliteta fudbalskog navijača, nekoga čiji je sistem vrednosti presudno obeležen tribalnom podelom na „nas“ i „njih“, a ta se podela onda širi na sva moguća područja života, do kulture, politike, istorije, državnih odnosa, etničkih prava.
Pa onda ni reprezentacija, na primer, Švajcarske, nije ono što nominalno jeste, nego nešto što „mi“ moramo poraziti jer je u značajnoj meri „kontaminirano“ neprijateljskim elementom, onim istim koji nam „uzima Kosovo“. Pa bi bilo dobro da mu se simbolički revanširamo barem na fudbalskom terenu. To se na kraju nije dogodilo, naprotiv, druga strana odgovorila je dodatnim simboličkim ponižavanjem protivnika, što je mnoge, uključujući i samog predsednika, oteralo u novi krug lamentacija nad istorijskim nepravdama koje trpimo sa svih strana. Reklo bi se – ni manjeg i beznačajnijeg povoda, ni gromopucatelnije retorike. Nije li to, na kraju krajeva, samo fudbal, dok su naši realni problemi na drugoj strani?
Tako to izgleda ako razmišljate iz pozicije elementarne ozbiljnosti, pa i ljudske, građanske, intelektualne i političke zrelosti. Naprosto, nije dopustivo brkati nivoe koji treba da postoje zasebno, recimo „hleba i igara“ i visoku politiku. Ali, ovde je sve to smućkano u teško svarljiv koktel, što je tipično za populističke vladavine svih vrsta: u njima toksična simbolika i plemenska međusobna nadgornjavanja uvek odnose prevagu nad politikom racionalnosti i prosvećenosti.
A za to ne možete kriviti fudblere ili navijače, jer to nije njihovo područje odgovornosti. To je dužnost političkih elita, dužnost koju one vrlo uspešno sabotiraju, najčešće zato što kapacitiranošću ni ne dobacuju do takvog standarda istorijske i političke ozbiljnosti i odgovornosti, nego se radije zadržavaju u večitoj infantilnosti pripadnika fudbalskog plemena. Naravno da uvek postoji i druga, bolja opcija izlaska iz tog civilizacijskog ćosokaka, ali da bi se u tome uspelo, to prvo treba hteti. A populistički lideri koji decenijama uspešno parazitiraju na podjarivanju i održavanju nacionalističkih strasti, onih istih kojima su i sami još u mladosti uspešno zaraženi, za to ne pronalaze ni jedan stvarni motiv. Lepše im je i lakše učestvovati u igrokazima sravnjivanja nesravnjivih međusobnih računa, sa ili bez fudbalske lopte.