U lokalnoj gostioni, skupilo se vijeće ćaća.
Veli Jure: “Nu bogati budale. Iša sa ženom u rodilište. Tome nisu sve na broju”.
Na to će mu partner u briškuli:
“Ma nije on jadan takav nego ga ona njegova luda natrala. Pričaju po selu da je žena đavlije race. Krvi ti Is`sove, on nesritan mora nediljon bit na ručku s njon i dicon, a prije toga ne smi u lov nego mora ić s njima na misu. Natraje ga i da bude s dicon barem 2 ure dnevno, a čuo san i da on s njima nekad piše domaći”.
Jure cili izbezumljen odgovori: “Jadan ne bio, u grob će ga utrat. Triba on njoj zalipit dvi iza uva da zna di joj je misto. Ili neka je vrati materi i ćaći pa neka njima zapovidi daje. Da mora s dicom pisat domaći? Mogla mu je i niku stvar makazan odrizat. Bože pomozi, veće gluposti ja u životu nisam čuo. Moja Ruža je sveta žena. Ma nu der da ti ispričan kako mi imamo vrlo lip i skladan brak.
Ujutro ja iđen na posa. Ona se digne prije mene, ode po drva, naloži vatru da se ja ne dignen u ladno. Skuva mi kavu i namaže fetu domaćeg džema da se okripin prije posla. Roba me čeka spremna na stolici da se obučen. I ja tako oden. Nisan ja bogati neka papčina da je poljubin prije posla. I njoj je to posa ko i meni. Dok san ja na poslu ona dicu digne, da in marendu, obuče i sredi. Mlađe u ruke, starije pod ruku i odvede ga u školu. Vrati se, skuva ručak, stavi mlađe leć, obredi po kući i oko kuće. Dotle starijem završi škola pa ode po njega dok ovo još spava, vrati se i da im ručak. Napiše zadaću, poigra se s ovim malešnim i u to eto i mene. Ne bi ti ja sam podgrijava ručak, nema šanse. Ona to meni lipo priredi, servira. Ja poiden i ubijen oko kad ručan. Ona izvede dicu do igrališta da mene ne bude i onda kad se ja probudin nju zovnen da more kući jer ću ja u gostionu. Dok san ja u gostioni, đavli ih znali šta rade. Taman kad se ja vratin oni pozaspu. I žena i dica. Ja legnen na kauč, upalin eurosport, pogledan utakmicu i kad mi se pridrima oden leć. Suboton ujutro volin u gostionu na kavu, popodne buće, nediljon lov. Pa moja Ruže, ako ćeš ti na misu, ko ti brani. Ništa ja svojoj Ruži ne branin. A dica mi ko sunce. A ne ko ta budaletina. Bogati šta će on s njon u rodilištu? Kako su žene prije rađale? U slami. Sad su na lipu i u toplu. Nisan ja dotur da ću je porađat. Na ženama je da rađaju i kuvaju, taman posla da mi muški dicu odgajamo. Kažen ti ja, pitaj moju dicu ima li ćaće boljeg od mene. Nema krvi mi”.
Dok Jure u gostioni drži poslanicu po ćaći Ruža sidi u kući i suza suzu goni.
Zovne mater, sramota ikoga drugog nazvat za ispripovidit svoje jade. Ne možeš od sramote, a i ne znaš oće li kome drugom te bit ža ili će mu bit drago. Mater je mater. „Šta je sine?“ Majko, ja ne mogu više. Onaj moj Jure. Niti ga brigaju dica, niti ga brigan ja. Ili je na poslu, ili u gostioni, na bućama, u lovu. A kad je kod kuće samo se zavali na kauč i gleda televiziju. I sad vidin da je jedan naš ovde bio ženi na porodu? Pa majko mila čime li san ja zavridila vakog?
Mater brižna veli: „ E moj sine, ko ti je ćaću viđa. Nego ti muči i svoj posa. Nemoj slučajno kome govorit svoje jade da te ne bi pripovidili i narugali ti se. U nas ti je to normalno. Ni jedan ovan za janjetom ne bleji. A taj nesritnik što oda sa svojon u rodilište. O tome ti cilo selo priča. Oda dici na informacije, vodi onog malog sa sobom na utakmice, čula san i da je toj višćici što ga je začarala jednon u javnosti reka da je voli i poljubio je. Đavlena je ta raca i paklena. Svit se skroz okrenijo naopako”.
Ruža nakon utješnih riči svoje matere, otare suze i ode u kužinu brzo podgrijat večeru Juri da ima štogod toplog pojist kad se vrati cili umoran i jadan iz gostione. (Izvor: Radioimotski.hr)