Malo da sam blesaviji, prethodnih dana bih izveo eksperiment. Napisao bih tekst o tome da je Novak Đoković nadrastao Muhameda Alija, da je borac za slobodu, a protiv sila mraka koje ga čereče konjima o repove.
Piše: Nemanja Rujević/Danas.rs.
I napisao bih drugi tekst, u kojem je Đoković esencija sebičluka i zla, Sauron koji ruši idilu australijskih hobita.
Sigurno bih našao medije koji bi objavili takva dva đubreta. Samo što bih prvi morao da ponudim Večernjim novostima, a drugi, štaznam, Špigelu ili Vašington postu.
U desetodnevnoj sagi oko najboljeg sportiste sveta pomnožila su se obožavanja i omraze, korona i lokdaun, zakoni i demagogija australijskih vlasti koje upravo spektakularno propadaju sa tiranskom zero covid politikom.
Nevakcinisani ezoterik Đoković im je stigao kao poručen.
Onda se sve kvadriralo sumanutim i lažljivim izveštavanjem. Ova priča bila je o svačemu, ali je, držim, najviše bila o medijima. Đokoviću je presuđeno kad je u jednoj anketi 83 odsto nahuškanog javnog mnjenja reklo da ga treba šutnuti iz zemlje. Ministru je ostalo samo da lupi pečat.
Vodeća su pera svetske štampe smatrala, i što su više smatrala, to je stvar gore stajala po činjenice. Eno gde i danas, uprkos javnom suđenju i spisima, mnogi komentatori pišu da je Đoković imao neurednu vizu ili da je hteo „specijalni tretman“.
U zapadnoj štampi je nazivan „idiotom“, „egoistom“ i „antivakserom“, na karikturama je crtan kao partner smrti u dublu protiv pacijenata na respiratorima. Portretišući Đokovića, nemački magazin Fokus podsetio je na nesretnu diskvalifikaciju sa US Opena rečima da je tada „frustrirano raspalio“ lopticu u „grkljan“ linijske sutkinje.
Da nisam sto puta video taj snimak, možda bih i ja mrzeo tog čoveka. Ali, on zapravo ne postoji takav, on je konstrukt.
Stvar ne čini boljom to što je u Srbiji obrnuto, što se uspostavio takoreći konsenzus da je Đoković najuren samo da jedan Srbin ne bi uzeo rekordnu titulu. Ili jer brani slobodarski svet. Ili zbog osvete Rio Tinta.
Na tom će talasu i u Srbiji biti pravno okončan „slučaj Đoković“, pre nego što je i počeo. Sada znamo: ili je teniser svesno zaražen išao među ljude, ili je pozitivni PCR test fabrikovan, za šta postoje ozbiljne indicije. O tome se ćuti, i ćutaće se, case closed.
Ako srpski pad u nacionalni trans ima dugu predistoriju, kakva je predistorija Australijance navela da gutaju lažljive naslove i na osnovu njih formiraju mišljenje? Više od pola godine zaključani, ljudi su izašli zakrvavljenih očiju, spremni da kidišu. Mediji su im pokazali žrtvenog jarca, vlast je omastila ražanj.
Između dve medijske slike, negde se nazire ljudsko biće Novak Đoković. Ima silne milione i barata reketom bolje nego iko pre njega, ali inače je ono što radi odviše ljudski: greši, ponekad srlja, često je simpatičan, hoće da pomogne, ali i da plati niži porez, ima bubice, šteti sebi, vaspitan je, posvećen.
Za sve to bi moglo da nas bude briga, da slučaj ne otkriva mnogo o politici, društvu i medijima. U retko razumnom tekstu, Barni Ronej za Gardijan piše da je „pokušaj da se razumeju obe strane najradikalnija stvar koja se može preduzeti ovih dana“.
Na tu vrstu radikalnosti su ljudi od novinarskog zanata sve ređe spremni. Đoković je samo još jedan čovek zdrobljen slikom koja je o njemu kreirana. Moju empatiju ne umanjuje to što će glavu možda razbistriti u vili u Marbelji.
Jer, plašim se sveta gde višak mišljenja zatrpava manjak činjenica. Kad o nečemu može da se napiše baš sve što vam padne na pamet, onda reči ne znače ništa. A i dalje gaze.