“Bangkok je Babilon, vjeruj mi! Gori od Babilona…”
“Nosim ove ‘rejbanke’, operiro sam oko ima jednu godinu dana, imo neke probleme. Pa radi zaštite moram. Nemoj mi ništa vele pisat, molim te, zivkaju me svi novinari da im dajem intervjue, a ja ne mogu. Ne smijem ni radi policije, da se ne bi oni naljutili. Izašli su mi ljudi u susret, pustili da se branim sa slobode. Nego, ako možete napisat da sam ja reko da mi je stvarno žao, ko što i jest, a pare će se vratit, sve do zadnje marke, uz pomoć obitelji i prijatelja. Sve će bit dobro”, rekao je poštar Stipe Jukić za Slobodnu Dalmaciju.
“Neću da se eksponiram u javnosti, kontaš?! Mislim, radi policije: izašli su mi ljudi u susret, pustili da se branim sa slobode. I korektni bili. Tamo napiši, molim te, da sam ja reko da im se izvinjavam svima i da se zahvaljujem. Pare će se sve vratit. Eto, tako mi se desilo, imo sam taj mali burnout. Izvinjavam se i ovima mojima iz firme, iz Pošte. Nek ne zamjere ako mogu, a pare će se vratit. Moram otić i na razgovor u Poštu kad me zovnu službeno. Vidjet ćemo šta će bit, ništa me ne pitaj…”
“Išo sam preko Sarajeva i Turske pa za Bangkok. Avionom. Vazda mi je nekako želja bila baš u Bangkok, svi pričaju da je tamo najbolja zabava. Bio sam osam dana. U Bangkoku i Pataji. Prekrcan je Bangkok. A Pataja je na moru. To ti je grad na plaži. Gdje se ono nedavno iskrcalo pet hiljada američkih marinaca. Ako si upratio, bilo je po svim medijima”.
“Adresa kratka: korak do raja, za poštara Stipu i dernek do jaja!”
“Sad ti je kod njih vruće, sparno, malo i kiše naleti. Nije me razočaro grad. Osamnest miliona ljudi. S predgrađem! Je l‘ to golemo?! Svašta se ovde pisalo, da sam bio s curom, ali nisam, sam samcijat sam bio. Snalazio se bez problema, sve na engleskom. Čitavo vrijeme nisam nikoga čuo da zna naški. Bi l‘ to vjerovo?! Zadnji dan u “Burger Kingu”, ulazim, kad svira pjesma ona što je bila na Evroviziji. “Andromeda” ona, znaš, ona grupa “Lelek”.
Rasuo se mobitel
Dolazi lik, jest visok, al‘ ima facu ko Tajlanđani. Hranu mi donosi. I govori: ‘Hvala, doviđenja’. Ja ga vako gledam, pa zar ti pričaš hrvatski?! Malo, kaže, tata mi je Srbin, ovo, ono… Valjda čovjek nekad u ratu došo tamo, šta ja znam. Eto, to je jedini lik što sam ga sreo da zna jednu našu riječ. Svi samo engleski, pogotovo gdje je velik turizam.
“Cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad. I da nosim jednu davnu, nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru i par mamuza od zlata, da sam Šejn…”
“Nikom ja nisam ništa najavljivo, samo se javio prijateljima, al‘ šta mi se desi: sletim u Bangkok i padne mi mobitel! One mi tipke zapnu sa strane, sve se zaključa i sruši, ne mogu više ništa. Svi mi brojevi unutra, ne znam nijedan napamet, ne mogu se nikom javit da sam došo. Ni materi ni prijateljima. Tražio po Bangkoku i našo nekog lika da mi ga napravi. Dok je on to napravio sljedeći dan i dok sam se ja javio, to je sve kod kuće već otišlo predaleko…
Onaj video što se pojavio, onaj gdje sjedimo ja i ona djevojka u kafiću, znaš, to je bilo stvarno. Jedan lik nas je snimio, rendom lik, jer sam se ja mislio bi li radio video, ne bi li ga radio, pa je na kraju ovaj naš susjed od toga napravio reklamu. Ovaj što ima pržionicu kafe u Trebižatu. Dobar je dečko, znam ga ja. E, taj video. Kao slogan: ‘Kava koja vraća kući!’. Imo je osamsto hiljada klikova za jedan dan! Ono na početku videa sam ja, a onaj glas što kao nešto govori za tu njegovu kavu, to je ova umjetna inteligencija uradila”….
/Desk/