Komentar Branislava Matića prenosimo u cijelosti i u izvornom oblliku:
Mnogo staloženog i pristojnog sveta u Srbiji ostalo je ovih dana neprijatno iznenađeno, pa i razočarano izveštajima o „godišnjem odmoru“ Novaka Đokovića u Hrvatskoj. Ne zbog Argentine, gde je svojim odsustvom omogućio da Srbija bude izlupana kao stara kanta, a on sve to gledao sa Kraljičine plaže. Ne zbog odmora, koji je nesumnjivo zaslužio više nego ovaj što ovo piše. Sasvim je očekivana i hrvatska cinična propagandna eksploatacija tog „godišnjeg odmora“.
Neprijatno iznenađenje i razočaranje dolaze otud što je sam Novak Đoković u tome svakodnevno učestvovao, lično i svojeručno, kao da ima ugovornu obavezu. U tu funkciju stavljeni su i njegovi nalozi na društvenim mrežama, posredno i njegova supruga i sin. Već treću godinu Đoković Hrvatima radi neskrivenu letnju propagandnu kampanju. „Nabacuje im se na volej.“
Prošle godine, tokom svog „poslednjeg momačkog letovanja“, svakoga dana izveštavao je na Fejsbuku i Tviteru kako „sa društvom plovi na jahti duž hrvatske obale i sjajno se provodi, svake večeri u nekom drugom mestu“. Hrvatska propaganda, turistička i politička, naravno, nije propustila taj zicer.
Kao ni sad.
I? U čemu je problem? Zar Novak Đoković treba meni i Srbiji da polaže račune o tome gde se odmara i kako se tamo ponaša? Zar ga treba baciti u lance primitivnog nacionalizma i palanačke psihologije?
Da se razumemo: spadam u onu ogromnu većinu normalnih Srba koji imaju veliko poštovanje i duboka osećanja prema ovom momku. Više puta sam ga javno branio od poznatih i nepoznatih manijaka, prslih ljudi, kojih se namnožilo u ovom tužnom protektoratu. Smatram ga simbolički izuzetno važnom figurom, metaforom Srbije, kakva nam je potrebna u 21. veku.
On danas oličava skup autentičnih vrednosti, zahvaljujući kojima je Srbija opstajala kroz sav „lavež vekova“. Plemenitost i viteštvo, hrabrost i poštenje, mentalnu i duhovnu snagu, „udeo truda i čuda“, jedinstvo reči i čina, bezuslovno da svojoj otadžbini, zavetu i sudbini. Poštovanje prema drugima i odanost svojem. I junaštvo i čojstvo. I vrlinu i veštinu. I krajnju ozbiljnost i neodoljivu duhovitost.
Pa šta? Da li bi trebalo da Novak Đoković robuje tom poštovanju i osećanjima, i da nema svoj život?
Razume se: ne. Ali Novak Đoković nijednog trena ne sme zaboraviti da je jedan od živih simbola svoje zemlje i da zbog toga ima naročito veliku odgovornost. To možda jeste breme i nije ga uvek lako nositi, ali je i jedan od važnih izvora njegove veličine i snage. (Sam je prizvao i s radošću prihvatio pozitivne aspekte toga, pa ne može da beži ni pred ono malo težine.)
Kad bi Srbija prestala da diše za njega, kad bi zgasla srpska molitva za njega, od Svete Gore do najdaljih rasejanja, kad bi njegovim korakom prestao da korača ceo taj narod, Đoković bi bio samo jedan odličan udarač loptica, jedan od prolaznih šampiona koji se smenjuju kao na traci, jedna od mnogih potrošnih lutaka sportskog šou-biznisa, i ništa više od toga. A on je sada mnogo više. I dosad je to vrlo dobro znao i plemenito nosio.
U epohi kad su mediji upravljački instrument i imaju zastrašujuću moć, javni uticaj Novaka Đokovića, prvorazredne medijske zvezde, ogroman je. U srpskim okvirima, ponekad je uporediv samo sa najvišim narodnim autoritetima, poput patrijarha. Taj uticaj građen je vrhunskim sportskim rezultatima i dograđivan simbolikom, uzornim ponašanjem, svešću o značenju i dejstvu svakog svog koraka, svake rečenice.
Novak Đoković, radujem se zbog toga, ima mogućnost da se odmara u bilo kojoj zemlji na svetu. Ako odluči da to bude Hrvatska, dužan je da zna: njegova otadžbina i njegov narod imaju sa tom zemljom mnogo nenamirenih računa, otvorenih rana i pitanja. Ako i nije nikada bio u Jasenovcu ili Jadovnu, u Glini ili Prebilovcima, dužan je da zna šta se tamo dešavalo. I zašto Jasenovac zovu „najvećim srpskim gradom pod zemljom“. I zašto je „Krajina krvava haljina“.
Novak Đoković, naravno, ne treba da namiruje istorijske račune, ni da vodi spoljnu politiku Srbije. Ali mora da zna: više od pola miliona njegovih sunarodnika je pre dvadesetak godina silom proterano iz zemlje u kojoj se on, je l’, provodi. Hiljade njih stradalo je samo u poslednjoj etapi tog čupanja iz korena, u avgustu 1995, što Hrvatska proslavlja upravo sad, dok se Đoković u njoj „odmara sa porodicom“. Svim tim stradalnicima oteti su imovina, gradovi i sela, kuće i stanovi, groblja i hramovi, „ceo jedan život“, i do danas ne mogu da se bezbedno vrate u svoje. Mnogi su izgubili život pokušavajući da to urade, poverovavši možda baš Đokoviću da je opet došlo vreme da se u Hrvatskoj „odmaramo i provodimo“.
U velikim gradovima Hrvatske, poput Zagreba, Srbi se nacionalno ne izjašnjavaju, deci daju hrvatska ili neutralna imena, mnogi se čak krštavaju u katoličkoj crkvi, kako bi sačuvali živote, porodicu, imovinu. Godina 2014. po broju napada na Srbe proglašena je kritičnom, ali je u prvih pet meseci 2015. zabeleženo još više takvog nasilja nego cele prethodne godine. (O svemu tome pogledajte, recimo, studiju Tamare Opačić Nasilje i nesnošljivost prema Srbima u 2014, Zagreb, maj 2015.)
U danu kada se Novak Đoković u Umagu nasmejan slikao sa predsednicom Hrvatske, na železničkoj stanici u Zagrebu velika grupa Hrvata upala je rano ujutru u međunarodni voz iz Beograda za Ljubljanu i pajserima pretukla sve mladiće za koje su posumnjali da su Srbi. Hrvatska policija nije povređenima obezbedila ni osnovnu medicinsku pomoć, nastavili su putovanje sa prelomima kostiju i otvorenim ranama, u užasnim bolovima, okrvavljeni. Istog tog dana Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća u Hrvatskoj, ukazao je da se „položaj Srba u Hrvatskoj drastično pogoršava“ i da „ovako nikada nisu pretili“.
Dan kasnije porodični automobil Milorada Mitrovića iz Pančeva bačen je u more u Splitu samo zato što je imao srpske tablice, a Milorad je sa dva mala deteta ostao sam na kaldrmi. Tog prepodneva u zemunskoj Altini gledao sam Gorana Mlinara, srpskog izbeglicu iz Ravnih Kotara, kako krišom plače, čitajući u beslovesnom tabloidu o „uživanju Novaka Đokovića u Hrvatskoj“. Da ne ređam dalje i ne dajem drastičnije slike.
A ima ih.
Novak Đoković, dabome, ne treba da uspostavlja „reciprocitet mržnje“, niti bi tome smeo da podlegne bilo koji drugi verodostojni Srbin. Ali mora da zna kakav muk i razočaranje obuzmu sve ove ljude-žrtve, stotine hiljada njih, posle njegovih pohvalnih i sentimentalističkih izjava o Hrvatskoj, potpuno neosnovanih. Kakav jad osete prebijeni mladići iz onog jutarnjeg voza kad pročitaju Novakove tvitove o „nezaboravnim časovima“ u Hrvatskoj. Da li je Novak Đoković izneverio sve te ljude?
On je pametan i plemenit čovek, pa ću ostaviti njemu da sam, za sebe i pred sobom, zaključi. Ne mora nama ništa o tome da kaže. Ali, jasno je, kada se ovi ugnjeteni ljudi ubuduće budu žalili zbog ugroženosti elementarnih prava Srba u Hrvatskoj i zbog antisrpske histerije u tamošnjoj javnosti, Hrvati – stare varalice – odgovoriće im: „Vi niš’ ne kužite! To je ćetnićka propaganda! Pa Novak Đoković, najznačajniji srpski brend današnjice, kad hoće da se odmori i uživa, godinama već, dolazi baš u Hrvatsku!“
Hrvatska propaganda, ozbiljna i sa velikim budžetom, koristi Novaka Đokovića i da u turističkoj sezoni mentalno razoruža i privuče Srbe, to veliko balkansko tržište. Da isključi sve srpske odbrambene mehanizme, naročito pamćenje i osećaj za realnost, pa i svest o tome da je ma kakvo srpsko letovanje u Hrvatskoj neprihvatljivo sa moralnog stanovišta, to jest ogrešenje o mučenički postradale pretke. Jasno je šta istim udarcem hrvatska propaganda postiže u međunarodnoj javnosti.
Pristajanjem na to, Đoković posredno preuzima odgovornost za one koji, zavedeni njegovim projektovanim primerom, odu u Hrvatsku i izlože se opasnosti ili neprijatnostima. (Njih ne čuvaju hrvatske službe bezbednosti, kao Novaka, i njihovo iskustvo neće zabeležiti tamošnja državna televizija.) Odgovornost za te i sve druge posledice ovakvog „godišnjeg odmora“ je Novakova lična, a ne tatina i mamina, stričeva ili firmina (kako se provlačilo onomad, kad je krajnje nepromišljeno ušao u reklamnu kampanju za hrvatsku „Ideu“ u Srbiji).
Bilo bi žalosno da se Novak Đoković sroza na nivo ljudi poput Čolića ili Bregovića, čija je ljubav uvek povezana sa novčanikom, a „fluidni identitet“ sa zakonom ponude i potražnje. Ako sebi i svom narodu misli dobro, Đoković ne sme dopustiti da bude poluga ponovnog guranja Srba, i samo Srba, u farsični bezidentitet zvani Region, taj projekat istih onih koji su spolja, u krvi i užasu, razbijali Jugoslaviju. Mir i normalizacija odnosa da, ako za to postoji i druga strana, ali izmišljanje braće i igranje nameštenih utakmica ne.
Nema izgovora. Ni rastrojstvo države Srbije, ni veleizdajnička vlada, ni okupaciona pseudoelita u ovom jadnom protektoratu, ni korumpirana politička klasa ne mogu biti opravdanje ni za koga od nas. To što je neko na visokom položaju lopov ili idiot, ne znači da i svi mi treba da budemo lopovi i idioti. A pogotovu Novak Đoković mora ostati iznad. Onim što on danas predstavlja u srpstvu ne može se upravljati kao ugostiteljskim objektom.
Novak nijednog trena ne sme zaboraviti koliko čestitog, a ojađenog srpskog sveta, u siromaštvu i ruševinama, živi za njegove vrline i pobede. Ne sme bosti prst u oko svom izmučenom i junačkom narodu, ma koliko to kurentno bilo „na globalnoj i regionalnoj sceni“. Ne sme mu sipati so u rane (nije to ni diplomatičnost, ni taktička mudrost, ni politička korektnost). U protivnom, ubrzo će postati samo ime za još jedan ispumpani balon u našim srcima. Gubitak bi bio nemerljivo težak i za njega i za Srbije, gde god ih ima.
/Republikainfo.com/