Piše:Vesna Pešić/Pescanik
(Tekst prenosimo u izvornom obliku)
Kad je nastala histerija na društvenim mrežama zbog vukovarskog tenka na stadionu Crvene zvezde, setila sam se slavnog dezerterskog (vukovarskog) tenka koji je u Beograd dovezao tenkista Vladimir Živković.
Već dva dana društvene mreže gore od negativnih komentara na vukovarski tenk jugoslovenske vojske postavljen na novoizgrađeni navijački plato kod severne tribine stadiona „Rajko Mitić“. Uznemirava me to postavljenje i vraća u vreme iz kog sam potekla. Za taj čudni eksponat (da li je maketa, kako kaže Vesić, ili nije, ne menja na stvari) Večernje novosti nemaju objašnjenje, izuzev gole informacije da se tenk odatle neće skloniti.
Šta god da se htelo vukovarskim tenkom, to se sad čita kao nesnosno nadgornjavanje srpskih i hrvatskih nacionalista koji svoje bitke ovekovečuju pred izbore i tamo i ovde. Spasavaju se osvežavanjem prošlosti, bilo verbalno, bilo kao sada: tenkom-spomenikom velikosrpskoj agresiji u inat predsednici Hrvatske koja o tome prečesto govori. Tu su i batinjanja Srba u kninskoj kafani koji gledaju utakmicu i navijaju za Crvenu zvezdu. A Zvezda (inače dom našeg predsednika) hitno je odgovorila vukovarskim tenkom na svom stadionu, da večno tu ostane.
Hteli-ne hteli, bar neke od nas (spadam u te) tenk vraća u vreme ratova čije posledice i danas živimo. Ratovi i velika istorija prekrivaju onu drugu, marginalnu istoriju, koja stvara svoje heroje, koji u njoj sami niču, pripadaju sami sebi i gotovo ih niko ne pamti. Njih sam se setila, na njih me je podsetio vukovarski tenk koji je vlast postavila na Zvezdin stadion.
Počelo je tako što su tenkovi JNA krenuli baš negde u ovo vreme, tačnije 24. avgusta 1991. Krenuli su iz Beograda da sruše Vukovar (i nastave dalje), što se onda zvalo oslobađanje. Posle nekoliko meseci nemilosrdnog granatiranja i uličnih borbi grad je do temelja uništen (da se više nikada ne oporavi), počinjeni su strašni zločini, mnogo je ljudi izginulo na obe strane. Agonija osvajanja Vukovara trajala je gotovo tri meseca, sve do sredine novembra. Nikako da se to „oslobađanje“ Vukovara završi.
Da nije bilo tako dugog mrcvarenja, možda Vukovar ne bi bio jedna od najvećih ljaga na licu Srbije. Pogotovo kada se prisetimo da su mnogi Beograđani na tenkove ka Vukovaru bacali cveće. Kako to već biva, pored njih su bili i neki koji su to „cveća zla“ zapamtili kao neizbrisivu sramotu. Nelagodu veselja s „cvećem na tenkove“ majstorski je zabeležio Srđan Dragojević u svom filmu „Rane“.
Velike ratove i „veliku istoriju“ prati mala (paralelna) istorija koja svedoči o ljudima koji tada, kada je Vukovar bio aktuelan, nisu hteli u rat van granica Srbije. Bilo ih je mnogo, što je dovelo do masovnog dezerterstva i izbegavanja prisilne mobilizacije. Šta god da je bilo u glavama oficira JNA koji su krenuli na Vukovar, nije bilo dovoljno ubedljivo, zbog čega je mobilizacija u Srbiji podbacila. Takva situacija iznedrila je najslavniji vukovarski tenk, čija je slika obišla ceo svet. Šta se zapravo dogodilo?
Ne brinući za posledice, tenkista Vladimir Živković iz Valjeva, inače prisilno mobilisan, rešio je da digne glas protiv besmislenog rata. Seo je u svoj tenk i vozio ga od ratišta do Narodne skupštine Srbije, gde ga je parkirao 24. septembra, usred Beograda. Živkovića je uhapsila vojna policija kao dezertera i bio je osuđen na godinu zatvora. Šta je bilo s njim, ondašnjim samoniklim junakom, nije poznato. On se savršeno uklopio u antiratni pokret u Beogradu, čiji su aktivisti (među kojima sam bila i ja) organizovali paljenje sveća za sve poginule u ratu (bez obzira na nacionalnost), tik ispod Miloševićevog prozora u Predsedništvu.
Paralelno je tekla i pobuna te 91/92. protiv mobilisanja građana za rat na teritoriji Hrvatske. Beograđani su davali jaku podršku pobuni protiv mobilizacije, u čemu se angažovalo nekoliko antiratnih organizacija (vodila sam jednu). Od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992, svake večeri ispred Predsedništva Srbije stajalo je veliko platno na kome je pisalo „Solidarnost sa pobunjenicima protiv rata“.
Skupljali su se potpisi protiv rata i u to zlo doba, krajem 91. i počekom 92, bilo je 78.000 potpisa. U arhivi nedeljnika Vreme našla sam podatak o krizi mobilizacije za rat: „Mobilizacija u Srbiji kao poslednjoj regrutnoj bazi JNA, doživela je slom. Odziv u unutrašnjosti je bio 50 posto, a u Beogradu svega 15 posto. Pobune i napuštanje jedinica postali su pravilo, nikako izuzetak. Govorilo se i to: ’Čim Srbija bude napadnuta, eto nas’.“
Živković je zaboravljen kao i antiratna istorija na margini velike ratne istorije.
Tenk na stadionu je T-55. Večernje novosti pišu da je to borbeno vozilo jugoslovenske vojske s početka devedesetih. Na tenku je cev zalivena, a na njega je sa prednje strane po postavljanju bila okačena zastava navijača Crvene zvezda sa natpisom „Severna armija“. Hrvatski Jutarnji list je postavku ispred stadiona okarakterisao kao „morbidnu provokaciju“, navodeći da su navijači Zvezde i ranije koristili motiv tenka kombinovan sa transparentom na kom je ćirilicom ispisano „Vukovar“.
Postavljanje ovog eksponata Crvena zvezda je na zvaničnoj Fejsbuk stranici propratila uz komentar da „Marakana sad ima još jednu atrakciju“. Kao objašnjenje za „akciju“, prenose Večernje novosti, stoji da je „poznat slogan navijača da je proradila Zvezdina mašina, pa će tenk sada ispred severne tribine i simbolizovati taj poklič“. Postavljeni tenk nije u funkciji, a kako taj list nezvanično saznaje, dar je jedne firme navijačima. Sportski direktor Crvene zvezde Mitar Mrkela u telefonskom razgovoru za N1 nije želeo da komentariše da li klub stoji iza postavljanja tenka.
Mičite bre to sranje. Četiri poslednja rata smo bez razloga započeli i sve ih izgubili zbog maloumnika koji ovako vide svet u kome žive i kojima ovakve ideje padaju na pamet.