Piše: Srđan Puhalo/Analiziraj.ba
Nije me bilo jedno 30 dana na poslu, i kada sam došao, za dva dana dao sam najmanje šest izjava za različite medije u BiH. Imam utisak da su novinari pomno pratili moja putešestvija, pa kada sam napokon završio s odmorom, odmah su navalili za izjave. Neki dan sam čak pročitao svoju izjavu na portalu Večernji.ba, mada se ne sjećam da sam je ikada dao.
Naravno, ne mislim da me ljudi iz medija mnogo vole, ali izgleda da im je ovih dana baš zafalilo “analitičara”.
Sada dolazimo do teme ovoga teksta, a to su “analitičari” u BiH.
Uslovi koje mora neko ispuniti da bi postao “analitičar” u BiH?
Prvi uslov je da smiješ da izneseš svoje mišljenje, ma kako ono bilo. Danas u BiH ima priličan broj ljudi koji mnogo toga znaju, ali jednostavno ne žele da javno govore i da se eksponiraju. Njihovo odbijanje da govore o nečemu za šta su eksperti posramilo bi i epskog ćutologa Malog Radojicu. Postoje različita obrazloženja zašto je to tako; jedni to pravdaju time da rade u javnom sektoru i da kao službenici nemaju dozvolu da bilo šta komentarišu; opet, ovi zaposleni u privatnim firmama sve svaljuju na gazde i probleme koje mogu imati nakon tih izjava.
Treći su ugovorom zavjetovani na šutnju, a četvrti bi pričali pod uslovom da dobiju minimalno 45 minuta (baždareni su na jedan školski čas), jer je tema kompleksna i složena i teško je sažeti u 90 sekundi. Ali na kraju se sve svede na to da se javno govoriti u BiH ne isplati, pogotovo ako se tvoje mišljenje ne poklapa sa trenutnom zvaničnom politikom.
Esnafski eksperiment
Onomad sam radio eksperiment zamolivši neke novinare da ne dajem izjave ako je to moguće jer su neki ljudi mnogo kompetentniji od mene, s napomenom da ako nikoga ne nađu mogu da me nazovu. Nakon nekoliko sati ti isti novinari me zovu objašnjavajući mi koga su sve zvali i navodeći njihove razloge zašto ne mogu u tom trenutku da daju izjavu. To se zove kruženje novinara u potrazi za sagovornikom.
Drugi uslov koji osobu čini poželjnim analitičarem jeste da ima približno slične stavove kao novinar. Slutim da je to moj problem sa RTRS-om. Novinarima to posao čini manje stresnim, jer “analitičar” treba samo da potvrdi njihove teze. Dešavalo mi se da novinarima kažem da ja nisam baš kompetentan ili nemam dovoljno informacija o određenoj temi, a oni mi drugarski ponude odgovor na njihova pitanja, koja ja samo treba da potvrdim.
Treći uslov koji analitičar mora da ispuni jeste da treba biti relativno lako dostupan novinarima. Znači, sve je u igri: fiksni i mobilni telefon, društvene mreže (Twitter, Facebook i sl.) i mail. Još ako se ljubazno javljate na telefon mimo radnog vremena i za vikend, imate sve predispozicije da postanete veoma tražen analitičar.
Četvrti uslov koji analitičar mora da zadovolji jeste da nije sujetan. Ako mirno i razumno pristajete da vam izjave i komentare skraćuju, režu, interpretiraju kako novinarima odgovara, vi ste idealni za analitičara. Takođe, ne smijete da se nervirate i primite k srcu kada vam pripišu neku titulu ili zvanje koje nikada niste stekli. Ne rade to novinari namjerno, ali dešava se.
Stručnost analitičara
Budimo pošteni, gomili ljudi nije jasno zašto ja kao psiholog komentarišem politiku ili bilo šta drugo mimo njihovog poimanja psihologije. Nije važno čime se bavite, šta istražujete i o čemu pišete, važno je vaše formalno obrazovanje. Realno, novinari manje zakeraju oko stručnosti, njih rokovi tjeraju da budu što je moguće više fleksibilni. Olakšavajuća okolnost za analitičare i novinare u BiH jeste to što je kod nas politika najčešće iracionalna i nelogična, samim tim i očekivanja od analitičara su znatno manja.
Recimo, teško je nakon onakvog razvlačenja po novinama očekivati ili predvidjeti pomirenje, pa i koaliciju na lokalnim izborima, Izetbegovića i Radončića. Kako objasniti sve te ambasadore na slavi kod “glavnog problema” BiH, Dodika? Politikologija, politička sociologija ili psihologija zasnivaju se na nekim principima i pravilima, koja kod nas baš i ne važe. I na kraju, biti politički analitičar u BiH jeste uzaludan posao naspram 3,5 miliona rođenih analitičara i fudbalskih selektora.
Mene je posebno fascinirala situacija kada je Alternativna televizija u nekoliko navrata angažovala studente Fakulteta političkih nauka u Banjaluci kao analitičare. Bilo je divno gledati kako mladi ljudi koriste šansu i ukazano povjerenje.
Analitičar i službenik
Nedostatak “analitičara” uz partijsku kontrolu medija doveo je do jednog veoma čudnog i rasprostranjenog fenomena. Da jedni te isti ljudi prije podne rade za vlast, kreiraju zakone, strategije i sl., a naveče ih predstavljaju kao analitičare. Nemam ništa protiv toga da se ti ljudi pojavljuju na televiziji i iznose i svoje stavove pod uslovom da gledaoci znaju na čemu su u tom trenutku angažovani. Ti ljudi mu dođu kao političko-patriotski propagandni program i red je da se to naglasi.
Naši i njihovi analitičari
Za svojih 16 godina rada davao sam izjave za mnoge medije; na početku su to bili najviše mediji iz Republike Srpske, da bi danas izjave najčešće davao medijima iz Federacije BiH i regiona. Moj proces pretvaranja “analitičara” u “federalnog analitičara” trajao je ko zna koliko vremena, ali mene danas ima vrlo malo u medijima Republike Srpske. Znam, mediji traže uvijek novo meso, znam i da se neki moji stavovi ne sviđaju drugim ljudima, da se ponavljam, da ima i pametnijih i kompetentnijih od mene, ali nikako se ne mogu oteti ustisku da je glavni razlog mog odsustva iz medija u Republici Srpskoj njihova procjena da nisam dobar patriota. Kakve veze ima patriotizam sa analitikom, nije mi baš najjasnije, ali ispada da je to danas veliki hendikep.
Analitičar nije intelektualac
Postoji razlika između analitičara i intelektualca. Intelektualac je proaktivan i on trči ka problemu vičući da ga svi čuju, dok analitičari obično ćute i reaguju samo onda kada ih neko pita za mišljenje. Intelektualci ne misle ništa dobro o medijima, ali bez njih ne bi mogli djelovati. Analitičare novinari vole jer im rješavaju probleme. Intelektualci pričaju sve i svašta i teško ih je kontrolisati, dok analitičari opsesivno i u miru proučavaju neke probleme i najčešće disciplinovano odgovaraju na pitanja novinara. Intelektualci stvaraju probleme, analitičari komentarišu i ponekad i ponude rješenje za iste.
I kako se postaje analitičar u BiH?
Jednostavno, analitičar u BiH se postaje tako što te novinari i mediji proglase analitičarem.
IZDVAJAMO
Budimo pošteni, gomili ljudi nije jasno zašto ja kao psiholog komentarišem politiku ili bilo šta drugo mimo njihovog poimanja psihologije. Nije važno čime se bavite, šta istražujete i o čemu pišete, važno je vaše formalno obrazovanje. Realno, novinari manje zakeraju oko stručnosti, njih rokovi tjeraju da budu što je moguće više fleksibilni. Olakšavajuća okolnost za analitičare i novinare u BiH jeste to što je kod nas politika najčešće iracionalna i nelogična, samim tim i očekivanja od analitičara su znatno manja.